Када нови видови комуникације и правила о уређењу свијета затраже од вас да напишете сопствену Биографију, а рођени сте половином прошлог вијека „на брдовитом Балкану“, у подножју застрашујуће лијепих васојевићких планина, онда одмах схватите како сте уствари добили тежак задатак, претежак. Па, ако још знате, како ћу се на јесен суочити са крајем четврте деценије најљепшег позива на свијету, који ми стално удахњује смисао и даје пуноћу животу, онда је можда тежина овог погледа уназад мало јаснија. Напросто ме хвата паничан страх да почнем причу о себи на уобичајен начин: „Рођена…“ и просто наставим као да се не ради ни о чему што ће ме натјерати да се по ко зна који пут суочим са собом и преиспитам своје изборе. Ипак, има понечега што, вјерујем, никада нећу преиспитивати: љубав према књижевности, љубав према ђацима (на ком год узрасту били), љубав према откривалачком, ону љубав која ми пружи радост да, када уђем с јесени у учионицу, изнова осјетим узбуђење због сусрета с новим лицима, с мирисом креде.

По стазама памћења, пристиже ме школовање у Подгорици, универзитетско образовање на свим нивоима у Београду и одлазак у бијели свијет, обавијени надом да ћу ухватити зрачак тајне, оне дубоко запретене спознаје, која би ми макар на трен освијетлила непознате слојеве књижевности, културе, језика, политике, реалног и фикционалног, нашег и туђег… У тој потрази за вријеме честих и повремено дужих боравака у Америци, поготово у Европи, препознала сам понекад зачуђујућу блискост између наизглед опречних свјетова, наших и њихових покушаја да одговоре на сву сложеност тајне људске душе.

У тим академским трагањима издвајам Фокнера који ми је указао на апсурдност многих прича, али и на потребу да се упорно и стално прича прича о човјеку ако желимо да опстанемо у свијету, који нажалост константно урушавамо на разне начине. Причом о човјековим трагањима Фокнер ми је истовремено отворио и простор наде и предао ме даље: модернистима и постмодернистима. Показао ми је и да коначног одговора на моје питање нема: трагање без краја. Подсјетио ме је на важност женског писма, многих до скоро прећутаних гласова, гурнутих на америчку књижевну маргину. Широм ми је отворио врата ка историји америчке књижевности. У једном тренутку ме је подсјетио и на своје ставове о књижевности и упутио ме да истражим и путеве америчке књижевне критике. Коначно, Фокнеров глас ме је упорно подсјећао и на то да у мојим трагањима морам да дозволим сопственој традицији да се избори за свој простор: отуда моји покушаји тумачења наших пјесника од Његоша до наше савремене сцене.

Обриси канадске књижевности временом су се сами наметнули, залутали негдје између књижевне критике и историје америчке књижевности, и потражили ме да у дијалогу између географски блиских предјела пронађем одговоре на нека од давно постављених питања.

Још једна стаза памћења враћа ме на период од прије четири деценије, који сам дијелила са студентима Универзитета Црне Горе, да бих прије једну деценију дошла „на испомоћ“ београдској Катедри за енглески језик и књижевност, гдје с оном истом давно препознатом радозналошћу, заједно са студентима, испитујем разне теме из области америчке књижевности. Из перспективе будућности која ме подсјећа на пролазност као константу, на вријеме које се убрзава с намјером да ми, потпуно природно, ускрати могућност многих нових сусрета, и ова деценија у Београду полако поприма носталгичне обрисе. Све више личи претходнима, онима у којима се преламају и оне старије, носталгичне, слике, обојене размјеном енергија, мисли, доживљаја свијета и текста, сакупљене по бијелом свијету: гостујућим предавањима од Бона до Спрингфилда, конференцијама од Атине до Бостона… истраживањима од Берлина до Њујорка…

Ипак, све моје стазе, свако мало, упуте ме и стиховима Роберта Фроста који ми поручују да још дугујем својој љубави према књижевности, да ме чекају „миље“ папира које треба попунити прије коначног одмора, да морам испуните обећање себи дато. И тако, распета између Фокнерових и Фростових порука, уобличује се моја (ауто) биографија с погледом на прошлост и будућност, који дефинишу моју садашњост, фокнеровским језиком речено.